Ko može, a ko treba da bude član zadruge (SRB)

Razvojem zadrugarstva i omasovljenjem članova, često se postavlja pitanje ko u zadruzi bi trebalo da ostvaruje članstvo. Zakon o zadrugama je jasno regulisan, iako su tumačenja u praksi prilično različita.

Zadruga bi trebalo da postoji ukoliko je to interes njenih članova- zadrugara, što praktično znači da oni koji svoje poslovanje ostvaruju putem zadruge trebalo bi da budu članovi zadruge. Zaposleni u zadruzi (knjigovođe, direktor, magacioneri i drugi zaposleni radnici) angažovani su na osnovu Zakona o radu, a ne po Zakonu o zadrugama i ne bi trebalo da budu u članstvu zadruge. Ne može se tumačiti da oni koriste zemljište po drugom osnovu, jer je to zemljište nastalo aktivnostima ranijih generacija zadrugara (odnosno zadružna svojina).

Izuzetno, ukoliko neko od zaposlenih radnika zadruge ima gazdinstvo i ostvaruje poslovni odnos sa zadrugom, tada, pod istim uslovima koji važe za osnivače i one koji ispunjavaju uslov za članstvo, on može postati član zaduge, odnosno može steći status zadrugara. Nažalost, postoje primeri u praksi zadrugarstva da radnik zadruge (zaposlen po Zakonu o radu) ima status zadrugara, na osnovu pogrešnog tumačenja Zakona o zadrugama, da on upravlja zadrugom, poseduje svoje poljoprivredno zemljište, ne ugovara proizvodnju i ne obezbeđuje repromaterijal preko zadruge u kojoj je zaposlen, a uprkos tome prodaje svoje proizvode mimo zadruge, a uz sve to smatra da ima pravo na raspodelu dobiti u zadruzi.

Uprkos činjenici da u većini naših, ranije osnovanih, zadruga radnici imaju status zadrugara, u drugi plan je potisnuto pravo zemljoradnika da upravljaju tim zadrugama. Jedan od mogućih odgovora za takvo stanje nameće se činjenica da se isti ti zemljoradnici-zadrugari sve više udaljavaju od takvih zadruga, odlazeći kod drugih da bi rešili svoje probleme u proizvodnji, nabavci repromaterijala, plasmanu poljoprivrednih proizvoda, ili da bi i sami osnovali nove zadruge. Upravo to presudno utiče na loše poslovanje zadruga kojima upravljaju zaposleni radnici.

Važno je napomenuti da pri osnivanju nekih novih zadruga nosioci inicijative su često pojedinci koji nemaju osećaj, a često ni dovoljno iskustvo, za zadrugarstvo kao pokret, ne poznaju zadružne principe, niti većinu odredbi Zakona o zadrugama, ali imaju unapred pripremljenu strategiju poslovanja zadruge. Oni tako koriste mogućnost da sa svojom i ličnim kartama ostalih pristupajućih članova osnuju zadrugu u kojoj se ponašaju i deluju kao gazde. To, praktično, predstavlja preduzeće koje se koristi lažnim imenom zadruge. Imajući to u vidu, pravi domaćini trebalo bi da vode računa na šta sve pristaju kod osnivanja novih zadruga.

Veoma važno i osnovno pravilo je da dogovor oko osnivanja zadruge trebalo bi praviti samo sa sebi ravnima, samo u slučaju kada su iste ili slične želje, namere, ambicije, a ne po nagovoru i poslovnoj strategiji drugih. Upravo u tim činjenicama, pojavama, ali i iskustvima iz dosadašnjeg rada leži i odgovor o prirodnim- poželjnim i ”neprirodnim “ članovima zadruge.

Izvor: Mr Branko Tanasković
PSSS Čačak

Podeli sa prijateljima
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+

1 komentar

Ostavite odgovor