Izumiranje ovčarstva u pirotskom kraju! (SRB)

U pirotskom kraju gde je nekada bilo 300.000 ovaca, ovčarstvo sve više jenjava, pa i potreba za angažovanje čobana. Vlasnici plaćaju do 3.000 dinara po grlu za šest meseci.

 

Kada su jednom uhvatili đavola i pitali ga koji posao najviše mrzi, rekao je da nipošto i nikada ne bi voleo da bude – pastir!? Tu vekovnu narodnu umotvorinu obavezno pomenu retki staroplaninski ovčari, kada govore o svom poslu i o tome koliko je težak i odgovoran, uprkos predrasudama i lepotama koje ga krase u televizijskim reportažama.

Protekli prvomajski i đurđevdanski praznici, kada gotovo nije moglo da se kupi čuveno pirotsko jagnje, najbolje su oslikali stanje u ovčarstvu na Staroj planini. Ono malo ponude što je bilo, zbog državnih stimulacija od 2.000 po grlu, otišlo je u otkup preko zvaničnih mesara, tako da na klasičnoj stočnoj pijaci nije viđeno nijedno jagnje, niti je moglo da se kupi kod retkih stočara po ovdašnjim selima. Prema procenama Gorana Popovića, stručnjaka za ovčarstvo, u ovom kraju trenutno ima između 10.000 i 12.000 ovaca, dok ih je pre četrdesetak godina bilo oko 300.000!

Jenjava ovčarstvo pa i potreba za angažovanje pastira. Uz retke izuzetke, sadašnja stada prosečno broje po par desetina ovaca, a da bi se angažovao čobanin, potrebno je stado od makar stotinak grla. Sa “platom” od tridesetak hiljada za danonoćnu brigu o stadu, čobanskog štapa se prihvata samo onaj ko mora i zna posao. Čak i kad bi “prinadležnost” bila veća, na gubitku bi bili i vlasnik ovaca i pastir, odnosno posao se ne bi isplatio ni jednom ni drugom. Zato se meštani uglavnom organizuju na proveren, tradicionalan način.

– Od Đurđevdana do početka oktobra, pravimo buljuke ili bačije. Iz više domaćinstava okupimo stado do stotinak ili više grla, a čuvamo ih na smenu. Ako, na primer, imaš deset ovaca, mesečno si dva dana sa njima, onaj ko ima više, on će više dana brinuti o njima. Na isti način se deli i mleko, a za mužu se uveče okupljamo svi. Tako se radilo godinama, tako se radi i sada. Drugi način tokom leta je da se, onome ko odluči da čuva ovce plaća “ak”, odnosno dve-tri hiljade dinara po grlu za šest meseci – priča Svetomir Stojanović iz sela Pokrevenik u kome je nekad bilo više 9.000 ovaca, dok ih je sada tridesetak puta manje.

Dragan Kostadinović iz istog sela je nekoliko godina bio gonič krda seoskih krava, ali i stada ovaca. On pojašnjava zašto posao pastira nije nimalo jednostavan i zašto je čak i 400 ili više evra malo da bi se čuvalo stado od sto i više ovaca.

– Sa ovcama ste kao vojnik na straži, čak i kad ih vi ne muzete. Obavezni ste od jutra do sutra: po kiši, paklenom suncu, magli, kad je hladno, vruće… Dovoljno je samo da ih na vreme ne pomerite sa sunca u plandište neke hladovine i eto problema. Morate na vreme da mislite o pojilu, o tome da ne napravite štetu na nečijoj livadi ili u bašti, njivi, detelini, da vukovi ne napadnu stado. Poslednjih godina pulini su nezamenljivi i pomažu kao ljudi, ali je čovek ipak glavni. Bilo kako, vi ste obavezni barem 12 časova dnevno, sedam dana u nedelji… Postoji hiljadu načina da iskrsnu problemi i samo jedan da bude sve u redu – da otvorite četvore oči i da znate posao – kaže ovaj pastir koji je trenutno angažovan u Temskoj.

Električne pastirice kojima se gradi livada ili pašnjak u ovom kraju gotovo i ne postoje, pa su ljudi još uvek nezamenljivi kada je reč o čuvanju ovaca na slobodnoj ispaši. Pre dvadesetak godina, počeli su međutim da pristižu vredni vojvođanski pulini, radni psi, koji su jedino “pomagalo” u radu sa stadom. Ove životinje su omiljene među ovčarima, naročito onima koji ne mogu da jure za ovcama. Kada su dobro dresirani, kerovi su toliko pametni i mnogi se njihovih usluga ne bi odrekli ni za živu glavu. Jedino što ne znaju, kažu ovde u šali , to je – da pomuzu.

Izvor : vecernje novosti

Podeli sa prijateljima
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+

Ostavite odgovor