Svaka stota njiva u nivou najkvalitetnijih (SRB)

Do pre stotinak godina, u našoj najvećoj žitnici čak tri četvrtine od oko dva miliona hektara obradivog zemljišta imalo je iznad pet odsto humusa, danas je tek svaka stota njiva u nivou najkvalitetnijih.

Osnovni razlog drastičnog gubljenja humusnog sloja je intezivno obrađivanje, dok je đubrenje skromno i sa velikim manjkom stajnjaka.

Kako prirodnog đubriva nedostaje, upotreba veštačkog je preko nivoa poželjnog. Ovakav trend traje decenijama i naslanja se na sve uočljiviji pad stočarstva, naročito svinjarstva i govedarstva.

Od kako je grupa novosadskih stručnjaka pre šest decenija uočila prve naznake ubrzanog opadanja kvaliteta zemljišta, pojava je poprimila opšti trend. Još 1960. godine preko polovine vojvođanskih njiva bile su sa iznad pet odsto humusa.

Ipak, već tada je prva generacija novosadskih profesora Poljoprivednog fakulteta ukazala na jasne naznake pogoršanja i danas je tek jedan odsto oranica najvišeg kvaliteta. Na oko 45 odsto obradivih površina nivo je opao ispod granice izrazite plodnosti, dakle, ispod tri odsto.

Razlozi su brojni. Učestali prelazak na redukovanu setvu, kada se njiva ne ore, već samo tanjira, te preveliko oslanjanje na mineralna đubriva, dok je stajsko gnojivo, kao posledica duge krize stočarstva, zapostavljano. Prestalo se sa zaoravanjem biljnih ostataka posle žetve, prešlo se na spaljivanje, a u vatri nestaje i mikroflora, tako dragocena za očuvanje organskih materija u humusu, kojima se biljka i hrani.

Briga vlasnika i obaveza države

Malo humusa uzrokuje i značajne pogoršanje u vodnom, vazdušnom i toplotnom režimu zemljišta. Kako je manjak organskih materija, u vodi se i manje razlažu, pa ih i biljka upija u nedovoljnom obimu.
Nedostatak je posebno izražen tokom dugih toplih perioda i ispoljava se kao uočljiva razlika u otpornosti prema suši kojoj biljke na boljim oranicama neuporedivo lakše odole. Briga o kvalitetu zemljišta je stalna obaveza vlasnika zemljišta.

Međutim, da bi sve funkcionisalo potaman, neophodno je da država vodi agrarnu politiku sa razumevanjem za svaku poljodelatnost i da uspostavi balans između dve osnovne grane, ratarstva i stočarstva. Preterano forsiranje velikih površina pod monokulturom ostavlja grube posledice po kvalitet zemljišta, pa se i u Evropskoj uniji farmeri vraćaju bavljenju nekoliko agrarnih delatnosti uporedo.

U Holandiji devet puta više stoke

Država naročito podstiču stočarsto i ne čudi da je u Holandiji tri grla po hektaru dok je u Vojvodini tek jedno govedo na tri hektara.

Manjak stajnjaka je velik minus u naporima da se očuva kvalitet njiva. Uostalom, u Holandiji, Danskoj i Austriji, najagrarnijim država Evropske unije, uvodi se pravilo da se svake pete ili šeste godine na zemljištu ništa ne uzgaja.

Pusti se da raste livadsko zelenilo i po okončanju sezone se zaore kako bi se obogatio humusni sloj. Država nadoknadi izostanak prihoda sa njive.

Za uspeh biljne proizvodnje neobično je važno imati dovoljno i padavina u vreme kada su potrebne za razvoj biljke. Retko gde postoje prirodni uslovi povoljnog kišnog režima, pogotovo ne u Panoniji, gde su poslednjih dvadesetak godina suše, letnje ali i zimske, sve izraženije, a zabeleženi su i periodi od po kontinuiranih dvadesetipet dana sa maksimalnom temperaturom vazduha iznad 30 stepeni Celzijusa.

Korist i zamke navodnjavanja

U takvim uslovima neophodno je navodnjavanje, uostalom ova ekonomska mera se primenjuje na oko 18 odsto poljozemljišta u Uniji, dok se u Vojvodini navodnjava tek 3,5 odsto, pretežno zasada pod voćem, pojedinim povrtarskim usevima i uzgojem semenske robe.

Svakako da je neophodno i triplirati površine pod zalivnim sistemima, ali voda spira humus i organske materije spušta u sve niže slojeve.

Kada se ne bi preduzimale mere kojima se potire spirački efekat navodnjavanja, oranice bi za petnaestak godina postale gotovo neplodne, a za nepuno stoleće vojvođanske njive bi bile ogoljene kao pustinjske.

Da stočarstvu bude profitno

Kako bi se izbeglo degradiranje zemljišta, navodnjavanje prati podsticanje stočarstva i održavanje, pa i uvećanje kvaliteta upotrebom stajnjaka. Ipak, đubrivo je sporedan proizvod u stočarstvu, neophodno je da profitne budu i glavne delatnosti, proizvodnja mleka i mesa kako bi se seljaci vratii uzgoja krava, svinja ovaca….

Agrarna politika uvek mora biti tako koncipirana da podstiče upravo uzgoj stoke. Kada u stočarstvu ima profita, bude i dovoljno stajnjaka.

Sa upotrebom stajskog đubriva, pak, i uticaj dodatnih mera na očuvanju kvaliteta zemljišta, kao što su poštovanje plodosmene i plodoreda u ratarskoj proizvodnji, uočljivo je veći.

Agrarna politika i tajkuni

Stočarstvo je složena delatnost i nije lako koristiti se nusproizvodima, kože, dlake, koštanih delova… Stoga je razmah stočarstva praćen i razvojem prerade brojnih sirovina, sporednih proizvoda stočarstva i od njih nastalih polufabrikata.

Drugim rečima, ekonomska politika u celini mora, takođe, voditi računa o prioritetu stočarstva i to je jedini put da se, tokom dužeg razdoblja, očuva, pa i poboljša, postojeći kvalitet zemljišta.

U Srbiji je, međutim, unazad dve decenije broj goveda opao za trećinu, a tajkuni koji poseduju i(li) obrađuju na desetine i desetine hiljada najplodnijih oranica gotovo da i ne uzgajaju stoku.

Obaveze države su jasne, voditi podsticajnu stočarsku politiku, a konačnog uspeha biće ako svi učesnici u agraru, posebno oni najveći i najmoćniji budu pratili državnu agrarnu politiku i svoje interese uklapali u zajedničke.

Izvor: 021

Autor: Živan Lazić

Foto: www.freeimages.com

Podeli sa prijateljima
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+

Ostavite odgovor