Zašto se veći broj poljoprivrednika ne bavi organskom proizvodnjom (SRB)

Sve češće slušamo kako organska proizvodnja ima veoma veliki potencijal, kako u Srbiji, tako i u svetu i da se sve više i više poljoprivrednih proizvođača odlučuje za sadnju upravo ovakvog povrća. Takođe, verujem da ste čuli informaciju kako se jako malo organskog povrća sadi u Srbiji i da smo po ovom pitanju veoma daleko od drugih razvijenijih zemalja iako imamo sve preduslove da nam se organska proizvodnja povrća značajno poveća.

Postoji veliki broj razloga zašto nismo dovoljno iskoristili sav naš potencijal, ali ću u ovom tekstu istaknuti samo one najbitnije. Po mom mišljenju, postoje dva ključna razloga zašto se veći broj poljoprivrednika ne bavi uzgojem organskog povrća. Prvi je nedovoljna informisanost tj. poljoprivrednici nemaj dovoljan broj informacija koje se odnose na prednosti uzgoja ovakvog povrća. Prednosti su svakako to što se radi o zdravim namirnicama gde se prilikom proizvodnje ne koriste herbicidi i veštačko mineralno đubrivo. Ovakvo povrće, s obzirom da se mora u njega uložiti veća količina rada, mora da košta više u odnosnu na konvencionalno povrće. Takođe, neinformisanost se ogleda u tome što dobar deo poljoprivrednika misli da može odmah početi sa proizvodnjom ovakvog povrća, bez urađene sertifikacije. To naravno nije moguće i u Srbiji je prilično dobro regulisana ovakva proizvodnja. Odluka poljoprivrednika da se bavi organskom proizvodnjom je samo prvi korak a da bi se stvarno bavio ovakvom proizvodnjom, potrebno je da se završi ceo proces koji traje i preko tri godine. Drugi ključni razlog zašto se veći broj poljoprivrednika ne bavi uzgojem organskog povrća je nesiguran plasman. Naime, koliko god imali informacije da postoji deficit ovakvog povrća u Srbiji i da se ono na današnji dan uvozi, toliko poljoprivrednik mora sam da se snalazi za plasman organskog povrća. U poslednje vreme, što je veoma pohvalno, proizvođači se udružuju i zajednički plasiraju svoje proizvode. Na ovakav način, osigurava se koliko-toliko siguran plasman a u konačnici, on i jeste najbitniji za proizvođača. Jednom prilikom kada sam bio u Austriji, čuo sam podatak da grad Beč ima obavezu da za potrebe određenih ustanova u gradu (vrtići, škole, bolnice i sl.), nabavlja povrće koje je organsko i to u procentu od 30% od ukupnih nabavki. Možete samo da zamislite koje su to količine ali ono što je još bitnije, ovakva regulativa za proizvođače organskog povrća predstavlja veoma veliku sigurnost da će svoje proizvode plasirati. Takođe, pored zagarantovanog plasmana, proizvođači mogu dugoročno razmišljati i praviti planove, jer će imati sigurnog kupca, koji će kupiti njihove proizvode koji su proizvedeni po organskim pravilima uzgajanja.

Ako bi smo ovakav model, kao što to ima grad Beč, primenili u Srbiji, sa sigurnošću mogu da tvrdim da bi nam se površine, na kojima se uzgaja organsko povrće, značajno povećale u narednih nekoliko godina. Obezbedili bi smo proizvođače organskog povrća, ali što je još važnije, naša deca u vrtićima ili u bolnicama, bi jela zdravu hranu. Na ovakav način bi smo rešili nekoliko problema i dugoročno bi smo obezbedili našim proizvođačima lepu perspektivu u Srbiji.

Izvor: agroaktuelnosti.blogspot.com

Autor: Vladislav Nedić

 

Podeli sa prijateljima
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+

Ostavite odgovor