Hvalili smo se da možemo da hranimo pola Evrope, a danas nemamo dovoljno ni za sopstvene potrebe (SRB)

Srbija godišnje uveze 400 tona belog luka, crnog luka 10.000, a krompira 40.000 tona. Beli luk uvozimo iz Kine, crni iz Perua, paradajz iz Burkine Faso. Čini se da zemlja koja je nekada tvrdila da može da hrani pola Evrope, danas ne može da hrani ni samu sebe. Niskim cenama proizvoda iz uvoza “ugušena” je domaća proizvodnja. Pored subvencija, potrebna je i promocija kvaliteta domaćih proizvoda, kažu stručnjaci.

Za pasulj godišnje platimo 9,5 miliona evra, krompir sedam miliona, a kupus 30 miliona evra.

Agroekonomista Milan Prostran kaže za RTS da se i sam iznenadi kada u prodavnicama i na pijacama vidi odakle sve uvozimo voće i povrće.

Napominje da su nekada uvođene mere kojima se ograničavao uvoz, kako bi se zaštitila domaća proizvodanja. Međutim, od 2000. godine promenilo se mnogo toga, pre svega zbog evrointegracija.

“Srbija je potpisala veliki broj sporazuma o slobodnoj trgovini, pre svega 2008. sa EU, zatim sa Ceftom i niz bilateralnih sporazuma. Previše smo žurili da svoje tržište oslobodimo oslanjajući se na obećanja da ćemo do 2016. postati punopravna članica EU”, ukazuje Prostran.

S druge strane, izgubili smo i velike proizvođače i velike prerađivače.

Problem je, tvrdi Prostran, i to što smo “pomalo postali pomodari” jer želimo da nam je neko voće i povrće dostupno tokom cele godine.

Kako se osvaja tržište

Postavlja se, međutim, pitanje zašto uvozimo beli i crni luk, pasulj i krompir.

Da bi osvojili tržište, strani proizvođači ne mare za troškove transporta, već niskom cenom guše domaće proizvodnje. Prostran napominje da je ipak teško dokazivo da neko koristi damping cene za osvajanje tržišta.

Domaći proizvođači su dovedeni u situciju da se bore za tržište sa proizvodima uvezenim iz zemalja gde je poljoprivredna proizvodnja visoko subvencionisana.

“U budžetu Evropske unije od 2014–2012. od 930 milijardi evra za poljoprivredu je izdvojeno 408 milijardi, dakle više od 40 odsto. Drugo, oni su ranije bili usmereni prema ruskom tržištu, a sa uvođenjem embaraga oni traže druga tržišta i nama sada to nude po mnogo nižoj ceni. Kod nas je konkurentnost proizvođača niska”, kaže Prostran.

Potrebno je određeno vreme da bi kupci shvatili da su domaći proizvodi kvalitetniji. Primer za to je svinja mangulica.

“Počeli smo da gajimo produktivnije bele rase, u narodu poznate kao ‘najlonke’. Ali, onda se neko ipak setio da je ta mangulica zdravija i kvalitetnija i sada je u toku proces povratka mangulice”, navodi Prostran.

Kvalitet nađe put do kupaca

Primer porodice Kanački iz sela Sakule u Banatu dokaz je da kvalitet nađe put do kupaca.

Kada su pre dve i po decenije počeli da proizvode beli luk kao i svi mali proizvođači iz sela, noću bi kretali u Beograd na Kalenić pijacu da bi ga prodavali. Sada im je mnogo
lakše jer imaju svoje poznate kupce:

“Sada nam dolaze kući, od pre deset godina je tako i pola prodamo za konzum, a pola prodamo za seme”, kaže Vesna Kanački.

Sa četiri hektara, Kanački očekuju oko sedam tona belog luka koji je, kako kažu, odličnog kvaliteta i zato se ne plaše konkurencije iz uvoza. Znaju i cenu ispod kojeg ga neće prodavati:

“Domaćem ne može sigurno da parira luk iz uvoza, a cena zavisi od ponude i potražnje. Mi ne možemo na to uticati, ali tražićemo dobru cenu jer znamo kakav kvalitet nudimo. Ove godine očekujemo dva evra po kilogramu i to je dobra cena koja pokriva naše troškove”, objašnjava Ivana Kanački.

Svake godine su imali problema da obezbede radnike za vađenje belog luka i zato su odlučili da kupe vadilicu koja za osam sati može da izvadi luk sa jednog hektara. Ova investicija ih je koštala 15.000 evra, ali im je na njivi sad mnogo lakše.

Zahvaljujući novoj mašini Kanački sad luk mogu da vade u punoj zrelosti i zato je plod mnogo kvalitetniji i ima lepu belu boju. Dok ne dođu novi kupci, krasi dvorište ove vredne porodice u Sakulama.

Potrebna podrška i kupaca i države

Milan Prostran ističe da je on među onima koji promovišu princip “kupujmo domaće”.

Međutim, promocijom domaćih proizvoda moraju da se bave svi – od vrha države do proizvođača. Navodi primer predsednika Emanuela Makrona, koji se u svakoj prilici trudi da promoviše francuski baget, sireve, vino.

“Ako mi sami ne promovišemo domaću proizvodnju, ako je mi sami ne podržimo iz agrarnog budžeta Republike Srbije, nema nama sreće ako se oslanjamo samo na neke fondove”, upozorava Prostran.

Neophodno je i bolje urediti sistem zaštite useva, pre svega sistem zaštite od grada.

Pored toga, potrebno je i da poljoprivrednici osiguravaju letinu, ali pod povoljnijim uslovima. Država premije osiguranja trenutno subvencioniše sa 50 odsto, dok EU farmere subvencioniše sa više od 80 odsto.

Sporazume o slobodnoj trgovini koje smo sklopili u proteklom periodu ne možemo da menjamo, priznaje Prostran, ali napominje da možemo da menjamo pristup podsticanju i promovisanju domaće proizvodnje.

Izvor: RTS

Foto: Pixabay (Fotoworkshop4You)

Podeli sa prijateljima
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+

Ostavite odgovor