Hoće li u Srbiji opstati uzgoj šećerne repe? (SRB)

Mada ima odlično zemljište, dobre šećerane i tržište za plasman 650.000 tona šećera u najbližem okruženju, proletos je šećernom repom zasejano tek 28.000 hektara, manje nego ikada ranije.

Dosta dug period niske cene šećera na svetskom tržišu oborio je cenu belog kristala i na ovdašnjem; automatski je umanjena otkupna cena šećerne repe i seljak je odgovorio više nego prepolovivši setvu.

Još pre koju godinu, sejali smo i pod 80.000 hektara pod najprofitnijim ratarskim usevom, a kako Srbija ima najkvalitetnije zemljište za uzgoj repe u srednje-jugoistočnoj Evropi, smatra se da zahtevan usev lako može uzgajati na 100.000 hektara svake sezone.

Liberalizacija uvoza

Počelo je oktobra 2017. ukidanjem ograničenja uvoza šećera od trske u Evropsku uniju. Takođe, nekoliko uzastopnih godina je bilo berićetno, pa je akumulirano 55 miliona tona svetskih rezervi, gotovo trećina bolje godišnje globalne proizvodnje od 180 miliona tona šećera. Cena je za samo nekoliko meseci srozana.

Tako se 2012. godine plaćalo i 850 dolara za tonu, dve sezone kasnije cena je pala na 560, lane na samo 380 dolara. Malo kome iz Srbije se isplatio izvoz, pa je prošle godine na inotržište plasirano tek 109.000 tona, gotovo dva i po puta manje od 246.000 tona četiri sezone ranije. U ovdašnjim prodavnicama kilo šećera košta jedva 55, dok je pre tri godine dostizao i 90 dinara.

Niska cena odrazila se i na cenu šećerne repe koju prerađivači plaćaju seljacima. Svela se na 34 evra po toni, uz slast od 16 odsto. Posledično, seljaci su prošle godine počeli odustajati od repe i usmeravati se na druge kulture. Ove godine promene su drastične, pa je repom zasejano oko 28.000 hektara, manje nego ikada od kada se u Vojvodini gaji “kraljica polja”.

Sačuvati preradu

Naredna posledica je prestanak rada mnogih šećerana. Nekada je u ovom delu Panonije bilo jedanaest prerađivačkih kapaciteta, tranziciju je preživelo devet. Međutim, brzo su počele da se gase, prvo u Baču, pa u Kovinu. Pre neku godinu prestala je i prerada u Novoj Crnji, lane u Senti. Ove sezone neće biti prerade u žabaljskoj šećerani, a nije izvesno da će na jesen raditi svaka od preostale četiri u Vrbasu, Pećincima, Crvenki i Kovačici.

No, ako je liberalizacija uvoza šećera od trske toliko promenila tržite, može se postaviti pitanje čemu onda toliko brige oko opstanka šećerana primerenih preradi repe. Nije u pitanju šećer, repa je najprofitabilniji ratarski usev sa naših polja. Zahteva više znanja i rada nego uzgoj druge ratarske kulture, ali i profit je mnogo viši, u prosečnim godinama po hektaru oko 1.500, dok je pri uzgoju kukuruza jedva 700, soje 850 evra. Stoga repu uzgajaju najbolji i paori sa najvećim posedima.

Takođe, okrajak repe se prerađuje u repin rezanac, nezamenjivo hranivo rogate stoke. U dobro uređenim agrarnim politikama, uzgoj repe se posmatra i kao podsticaj stočarstvu. Nusproizvod je i melasa, sirovina za spravljanje strateški značajnog alkohola. Uzgoj repe je podsticaj i radu proizvođača zaštitnih sredstava i transportnih kompanija.

Dakle, uzgoj je značajan kako bi se izgradili najbolji seljaci i kako bi što više profita ostajalo na seoskim gazdinstvima. Sejanja repe i opstanak šećerana su važni za opstanak najboljih seljaka i gazdinstava.

Pola veka usavršavanja

Srbija ima uslove za uzgoj repe; odlično zemljište, dobre šećerane i izvozno tržište u najbližim susednim zemljama od najmanje 650.000 tona. Problem je nedovoljna konkurentnost.

Tokom pola veka zaštićene proizvodnje šećera, Evropska unija je ulagala ogromne napore i pare u poboljšanje i racionalizaciju tehnologija i uzgoja i prerade. Najbolji, paori u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Austriji, se uspešno nose sa proizvođačima iz Brazila, Indije, iz Karipskog područja. Tako je lane iz EU izvezeno oko 2,8, naspram 1,3 miliona uvoza šećera. Uprkos ekstremno niskom cenama.

Najbolji evropski seljaci postižu prinos od 90 tona repe po hektaru, uz slast od 17,5 odsto. Prosečno u Nemačkoj i Francuskoj se postiže oko 11 tona, kod najboljih paora i četrnaest tona po hektaru.

Prinos u našeg seljaka je skromniji, oko 57 tona po hektaru, dok slast ne prelazi 15 odsto. Stoga se u nas dobija oko osam i po tona po hektaru. Međutim, i naši najbolji uzgajivači postižu uslove gotovo kao i najbolji evropski.

Zov iz okruženja

No, da bi ceo šećerni ciklus opstao, narednih sezona biće potrebno da se prinos poveća na 65 do 68 tona, slast na 16,5 odsto. Ovakvi rezultati bi održali našu šećernu industriju i to u većem obimu nego što je danas. Važan podsticaj je blizina velikog tržišta na kome srpski proizvođači imaju transportnu prednost u odnosu na najbolje evropske.

U Mađarskoj, Bugarskoj, BiH, Makedoniji i Albaniji nema proizvođača, a u tamošnjim prodavnicama bilo bi prirodno prodavati šećer iz srpskih šećerana. To je 650 hiljada tona, uz oko 220 hiljada domaće potrošnje. Ukupno je 850.000 tona veliko tržište na kome bi naše šećerane mogle imati vodeću poziciju.

Kako su i rafinerije u Rumuniji slabije od srpskih, te u fazi gašenja, potencijalno bismo mogli biti značajno prisutni i u našem istočnom susedstvu, što bi bilo do 550.000 novih tona za industriju šećera iz Vojvodine.

Svako da učini najbolje

Na evropskom tržištu šećera rasplamsala se borba; opstaće samo konkurentni. Oni koji opstanu imaće odličnu poziciju. Čini se da je vreme da, kada je reč o Srbiji, u šećernom proizvodnom lancu svako učini još dodatnih napora. Seljak da malo više đubri oranice stajnjakom, šećerane da još poboljšaju efikasnost. Jeste da su vlasnici dosta uložili u modernizaciju tehnologije, ali svojevremeno su kapacitete kupovali za samo tri dolara.

Naravno da i država ima ulogu. Uspeh najboljih evropskih uzgajivača počiva na subvencijama, čiji iznos varira od države do države, u proseku se kreće oko 260 evra po hektaru. Kod nas jedva da dostiže 40, pa je uočljivo da bi država mogla učiniti više. Za početak bi bilo dobro ukinuti akcizu na dizel utrošen u agroproizvodnju. Kako se pri uzgoju repe potroši i do 90 litara goriva po hektaru, izostanak akcize bi seljaci osetili kao troškovno olakšanje.

Na tržištu šećera se prelama. Da bi se opstalo neophodno je da svako u proizvodnom lancu povuče dobar, pa i najbolji potez. Izazov je velik, dominacija na tržištu od 850.000, možda i 1,5 miliona tona.

Izvor: 021

Autor: Živan Lazić

Foto: Pixabay (donjasnl0)

Podeli sa prijateljima
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+

Ostavite odgovor